Beograd, 11. jun 2019. – Iako Evropska komisija u svojim izveštajima izjednačava značaj političkih i ekonomskih kriterijuma za članstvo i obeležava ih frazom „najpre osnovne stvari“ (fundamentals first) u javnosti se stiče utisak da su ipak politički kriterijumi oni o kojima se najviše priča i da od njih zavisi napredak u procesu pregovora.
Autor teksta je Miloš Janjić,mlađi istraživač u Centru za evropske politike (CEP).
Tako na primer, pregovori Beograda i Prištine se ističu kao izuzetno bitna tema, ako ne i odlučujuća za dalje napredovanje u pregovorima.
U situaciji u kojoj je javna rasprava obojena temama u vezi sa vladavinom prava, demokratijom, nezavisnim sudstvom i medijima kao i normalizacijom odnosa sa Prištinom ostaje veliko pitanje koliko ima mesta za svrsishodnu debatu o ekonomskim temama.
Možda su ipak teme koje se tiču politike i prava osnova za zdravo funkcionisanje sistema pa i ekonomskog. Takav se utisak stiče.
Ali bez stavljanja pitanja ekonomskog razvoja na barem isti pijedestal kao i gorepomenutih tema, rizikujemo da možda i novouspostavljeni i uređen sistem neće imati kome da služi. Srbija se suočava sa ozbiljnim problemom sve većeg odlaska ljudi iz zemlje, i to pre svega visokoobrazovanih.
Ovo nije samo demografski i socijalni problem, ovde je pre svega mnogo više u pitanju ekonomski potencijal koji ova zemlja gubi. Danas se ekonomski razvoj bazira na znanju i to više nego ikada u prošlosti.
Kako bi uspeli da obezbede da barem jedan deo ovih ljudi ostane i svoj potencijal iskoristi za razvoj Srbije, kao i bolji život za one koji su ovde, fokus na ekonomski razvoj je neophodan.
Srbija je preuzela obavezu da, u skladu sa kopenhaškim kriterijumima, pre zvaničnog pristupanja EU ima uspostavljenu funkcionalnu tržišnu ekonomiju koja može da odoli pritisku konkurencije koja dolazi iz EU zemalja.
Ovo nije nimalo lak zadatak za industriju koja je bila teško pogođena krizom još iz vremena ranih 80tih godina XX veka, a onda doživela svoj krah u narednim decenijama. U isto vreme prelazak sa jednog ustaljenog sistema upravljanja baziranog na socijalističkom uređenju na korporativni nije se baš pokazao kao jednostavan proces.
Ali, i ovako postavljena ekonomija je na izuzetno visokom nivou integracije sa EU. Dve trećine trgovine Srbija obavlja sa EU, odakle dolazi i neverovatnih tri četvrtine svih stranih direktnih investicija. Takođe, više od dve trećine imovine koju bankarski sistem u Srbiji poseduje vodi svoje poreklo iz država EU.
Dakle, Srbija je već duboko ekonomski integrisana sa EU i prirodno naredni korak je i formalno političko članstvo jer je svaka alternativa pristupanju EU malo verovatna i to je jasno i jednoj i drugoj strani.
U skladu sa postavljenim kriterijumima, EK objavljuje izveštaje gde daje svoju ocenu napretka i trenutnog stepena pripremljenosti po pitanju dva ekonomska kriterijumima: postojanje funkcionalne tržišne ekonomije i konkurentnosti privrede.
Ono što privlači pažnju jeste da se u prethodna tri izveštaja navodi da Srbija ostvaruje određeni pa čak i dobar napredak a stepen pripremljenosti ostaje na istom nivou-umerena spremnost.
Ovako postavljen sistem kao i uopštenost u obrazlaganju ocena ostavlja dosta prostora za subjektivna tumačenja i argumentaciju koja nema samo osnovu u ekonomiji. Stiče se utisak, sličan onom u javnosti, da je potrebno da se i sa strane EK veći akcenat stavi na konkretne ekonomske teme.
U isto vreme, potrebno je više preciznosti i otvorenosti u analizi kako bi ekonomski kriterijumi bili postavljeni kao uslov u pregovorima zarad ekonomskog razvoja i služili isključivo toj svrsi.
Tako se npr. navodi da je privreda Srbije u značajnom usponu, da se beleži ubrzani ekonomski rast, rast investicionih aktivnosti, domaće tražnje itd. Međutim, ako ove pojedinačne podatke stavimo u uporedni pregled dolazi se do novog, mnogo važnijeg podatka za „običnog čoveka“ – bruto društveni proizvod (BDP) Srbije po glavi stanovnika izražen po paritetu kupovne moći je na nivou od 37% onog prosečnog u EU i to već deceniju unazad. Ovaj podatak se sramežljivo pojavljuje u poslednjoj rečenici paragrafa o makroekonomskoj stabilnosti.
Ono što se ovde izostavlja jeste da se jasno naglasi da će, ako nastavi sa tempom ekonomskog rasta kao u prethodnim godinama, Srbiji biti potrebne decenije da po realnoj kupovnoj moći dostigne prosek EU.
U tom svetlu se može i protumačiti i zaključak ovog dela izveštaja da je „miks makroekonomskih politika bio odgovarajući“ ali prosta jednačina glasi da je glavni problem Srbije na makroekonomskom nivou nedovoljan privredni rast.
Nepostojanje funkcionalne industrijske politike, nedovoljan nivo investicija, ponovni rast trgovinskog deficita, nejednakost dohotka među najvećim u Evropi kao i drugi pokazatelji pozivaju na dalje poboljšanje seta makroekonomskih politika.
Iako postoji neki napredak, upravljanje ekonomijom i stanje privrede je daleko od onog koji je Srbiji neophodan za pristupanje EU u svojstvu ravnopravnog partnera državama članicama.
Čini se da se ustaljenim, bezličnim i tehničkim frazama izbegava jasna i konstruktivna kritika i ostavlja prostor za amortizaciju oštrih ocena na teme koje se obrađuju u nekim drugim delovima izveštaja.
Ono što je sigurno jeste da je neophodan znatno veći dijalog u javnosti oko ekonomskih tema uključenih u pregovore sa EU. Takođe, ekonomske teme bi trebalo da imaju veći prostor u radu organizacija civilnog društva i u medijima.
Sa druge strane, bilo bi od značaja da i EK daje konstruktivnu kritiku ekonomskog sistema i veći fokus stavi na jasne smernice koje će omogućiti da se Srbija pre svega ekonomski razvije i da bude valjan i ravnopravan partner svim zemljama EU kako pre, tako i posle pristupanja, prenosi Euractiv.
