Istraživačkom novinarstvu je potrebno još podrške

istraživačko novinarstvo

Jeta Abazi Gashi je novinarka sa Kosova koja od 2012. godine radi na Odseku za žurnalistiku Univerziteta u Prištini. Ima master iz novinarstva i političkih nauka. Tokom karijere radila je za brojne radio stanice na Kosovu i u Makedoniji. Od 2007. godine pridružila se BIRN-u, a bila je i istraživački novinar u popularnoj sedmičnoj tv emisiji “Život na Kosovu”. Izveštavala je uglavnom o politici, vladavini prava i obrazovanju. U novembru 2014. godine dobila je nagradu za istraživačko novinarstvo u okviru programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost.

Nagradu ste dobili za priču o diskriminaciji žena – možete li detaljnije opisati svoje istraživanje i objasniti zašto ste izabrali baš tu temu?

Ovaj stipendijski program je bio divno iskustvo. Bila sam u mogućnosti da istražujem, putujem i uživam u pisanju svake rečenice. Imala sam odličnog urednika koji je vodio računa o svakom detalju u priči, što je poput sna za mnoge novinare. Takođe sam uživala u vremenu koje sam provela sa drugim učesnicima. Bila sam iznenađena efektima priče na Kosovu. Mnoge lokalne i međunarodne organizacije odlučile su da se pozabave ovim pitanjem i stave ga visoko u svojoj agendi. To se nastavlja čak i danas.

Reagovali su i političari i praktično su svi mediji na Kosovu izveštavali o slučaju Shyhrete Berisha. Gospođa Berisha preživela je masakr tokom rata, a izgubila je muža i decu. Međutim, posle rata, rodbina njenog muža smatrala je kako ona više nema nikakvog razloga da stanuje u kući u kojoj je živela sa mužem i decom. Deo moje priče fokusira se na ovaj ekstreman primer negiranja prava na nasledstvo ženama.

Zadovoljna sam što su priču pod nazivom “Žene u borbi za jednako pravno nasledstvo” objavili i međunarodni mediji kao što su: Thomson Reuters, Süddeutsche Zeitung, Neue Zürcher Zeitung i drugi. Generalno, priča se bavi diskriminacijom žena na Balkanu kad je reč o porodičnom nasleđu. Ona pokazuje kako takav oblik diskriminacije ne poznaje granice ni narodnost. Isti problem, na primer, postoji na Kosovu, u Makedoniji i Crnoj Gori. Imala sam priliku da to uporedim sa slučajem koji na površini izgleda drugačije ali proizlazi iz istog problema. Pisala sam o primeru britanskog plemićkog para čija ćerka nije mogla naslediti titulu svoga oca samo zato što nije muškarac. Poruka je jasna – ne možemo imati fer društvo ako se hitno ne pozabavimo ovim problemom.

A kakav vam je osećaj – kao ženi – bio raditi na takvoj priči? Da li inače osećate diskrimnaciju obavljajući svoj posao?

Novinari se u svom radu suočavaju sa mnogim preprekama i izazovima, ali sve je to deo posla. Na primer, naša publika ne zna koliko je nekada teško doći do određenog izvora. Osetila sam to i u radu na ovoj priči jer su neke od kolega neodgovorne, pa je ponekad teško uveriti ljude da i dalje postoje novinari koji žele raditi svoj posao objektivno, fer i tačno. Upravo sam se s tim problemom najviše borila.

Kada je reč o odnosu prema ženama, mogu reći da u većini delova sveta nije lako biti mlada novinarka. Ipak, mi možemo menjati ljudske predrasude rezultatima svog rada. A ponekad čak postoje i prednosti tih predrasuda jer neki ljudi budu manje oprezni. Sećam se da sam, dok sam radila na ovoj priči, uspela da prisustvujem obredu starijih muškaraca kojoj žene inače uopšte nemaju pristup. Morala sam izveštavati o diskriminatorskoj praksi tako što sam je sama prekršila i to je bio dobar osećaj.

Možete li izdvojiti još neku priču na kojoj ste radili?

U 2010. godini sam radila na priči o tome kako su kompanije za osiguranje automobila odbijale da plate odštetu, čak i posle odluka suda. Na toj priči sam radila naporno, pokušavajući da prikažem perspektivu svih umešanih: kompanija, ljudi povređenih u nesrećama, predstavnika suda, advokata itd. To nije bilo jednostavno jer sam dugo morala čekati na odgovore.

Bila sam svesna da bi moja priča mogla imati direktne finansijske posledice na sve koji su imali veze s tim, tako da nije bilo lako biti izbalansiran. Ali na kraju sam bila sretna sa rezultatima priče jer je osiguravajuća kompanija konačno pristala platiti odštetu osobi koju sam intervjuisala i koja je pretrpela teške povrede.

Šta biste izdvojili kao najveće probleme i izazove u radu novinara na Kosovu?

Mnoge međunarodne organizacije koje evaluiraju slobodu govora u svetu (Freedom House, Reporters Without Borders, Human Rights Watch) kažu da su mediji na Kosovu delimično slobodni i da je situacija nestabilna zbog političkih pritisaka, pretnji, finansijske situacije i nedostatka profesionalizma. Teško je osporiti takve tvrdnje. Poznajem mnoge novinare na Kosovu koji se žale da je teško biti novinar.

Na primer, u javnom sektoru postoji pritisak da se novinari drže provladinog pogleda na stvari, dok se u privatnom sektoru prema novinarima ne poštuju zakoni o radu.

Izveštaji pokazuju da stanje nije najbolje, ali kako biste vi trenutno ocenili medijsku situaciju na Kosovu? Da li se mediji pridržavaju profesionalnih standarda?

Pre svega, nama nedostaju pouzdane statistike. Koliko znam, do prošle godine, televizija je bila glavni izvor informacija. Radio nije popularan kao nekada, dok uticaj informacija sa interneta ubrzano raste. Ali ovo nije slučaj samo s Kosovom.

Štampani mediji su u teškoj situaciji a online mediji se brzo razvijaju. Postoje novinari i mediji koji su profesonalni ali su nadjačani od onih koji nisu takvi. Stanje u online medijima je prilično sumorno. Uz retke izuzetke, nema transparentnosti i ne zna se ko su vlasnici, niti ko su urednici i novinari koji rade u njima. Većina tekstova su plagijati, ponekad čak i loše prevedeni.

Postoje i slučajevi kada isti portal u razmaku od samo nekoliko sati objavi dva teksta bez izvora, koji kao činjenice navode potpuno oprečne tvrdnje. I većina ih objavljuje senzacionalističke vesti. Jedan pozitivan trend kad je reč o online medijima jeste pitanje komentara čitalaca.

U poslednje vreme, sve više portala je počelo pregledati ili braniti komentare jer su ranije imali problema sa trolovima i drugim tipičnim zloupotrebama.

Jesu li mediji na Kosovu nezavisni ili povezani sa političkim partijama i ljudima na važnim položajima?

Postoje primeri i jednog i drugog – dobrih, nezavisnih medija i totalno neprofesionalnih i pristrasnih medija. Ponekad je čak moguće jasno uočiti razlike između određenih novinara ili programa unutar jedne medijske kuće.

Problem je delimično u tome što je lokalno tržište malo i jer – što je generalno slučaj na Balkanu – nemamo dugu tradiciju slobodnih medija, koji nisu pod kontrolom ili uticajem vlasti.

Ima li dovoljno istraživačkog novinarstva na Kosovu?

Mislim da nema, iz dva razloga: jer je istraživačko novinarstvo skupo i jer može izazvati talasanje. Na Kosovu postoje dobri novinari, na primer, na BIRN-ovom stipendijskom programu novinari sa Kosova su nekoliko puta osvajali prvu nagradu. Jednu urednicu je američki State Department nagradio priznanjem za hrabrost, a postoji i nekoliko organizacija i centara koji se bave istraživačkim novinarstvom. Međutim, potrebno im je još podrške na lokalnom nivou ali i od međunarodnih organizacija, kako bi provodili istraživanja koja su nezavisna.

Kada novinari u BiH ili Srbiji nešto otkriju, uglavnom se stvari završavaju na tome – institucije retko reaguju. Da li je to slučaj i na Kosovu i da li je bilo novinarskih otkrića koja su rezultirala akcijom policije i tužilaštva i promenama loših praksi ili su stvari ostajale kakve su i bile?

Da, bilo ih je, ali uvek težimo da ih bude više. Generalno, veoma je važno da novinari nastave pratiti temu o kojoj su pisali jer im daje mogućnost – a i publici – da bolje razumeju procese koji se odvijaju oko nje. A time pokrivaju i reakcije na svoje izveštavanje.

Ali to zahteva novac i vreme, kao i novinare koji se bave tom određenom temom, te dobre urednike koji mogu odoliti pritisku da samo što brže objavljuju informacije. Iako ih nema onoliko koliko bismo želeli, bilo je uspešnih priča koje su imale direktan uticaj na određene institucije, u obrazovanju, pravosuđu itd.

Kada je reč o edukaciji novinara, obično se kao problem ističe nedostatak praktičnog rada. Je li tako i na Kosovu i da li su mladi ljudi zainteresovani za novinarstvo?

To je delimično slučaj na Kosovu. Većina univerziteta, uključujući i onaj u Prištini, imaju veliki broj studenata a nedovoljno kadra i drugih resursa. Nažalost, to je slučaj i sa našim odsekom, tako da je izazov ponuditi adekvatnu praksu studentima.

Ipak, pokušavamo se izboriti s tim stavljajući naglasak na važnost dobrog pisanja i kritičkog razmišljanja. Postoji mnogo ljudi koji su zainteresovani za studiranje novinarstva, ali rekla bih da nije uvek neophodno studirati novinarstvo da bi se bilo dobar novinar.

Izvor: Medija centar Sarajevo

Najčitanije
Obrazovanje

CEU: Stipendije za diplomske i postdiplomske programe

_______
Central European University (CEU) je međunarodni priznati univerzitet za diplomsko (Master) i postdiplomsko (PhD) obrazovanje iz područja društvenih i humanističkih nauka, zaštite životne sredinei matematike. CEU se nalazi u samom srcu…
Društvo

Press Start: Crowdfunding za novinarske priče

_______
Pokretači platforme Press Start žele da im ona omogući mesto gde mogu prikupljati donacije za svoj rad. Platforma je svojevrstan odgovor na potrebu novinara koji žive u zemljama sa ugroženom slobodom govora…
Evropa

Italija će najviše dobiti od EU za imigrante

_______
Evropska komisija odobrila je članicama suočenim sa sve većim brojem imigranata pomoć od 2,4 milijarde evra za narednih šest godina. Najviše će dobiti zemlje koje su prve na udaru –…

Preporučujemo…