Prema popisu iz 2011. godine u Splitu ima samo dvoje Roma, a ako je to zbilja tako, onda im se od lani pridružila i jedna studentkinja ekonomije, piše Slobodna Dalmacija. Zove se Melanija Mešić i jedna je od 30-ak hrvatskih Roma koji ruše predrasude o neobrazovanoj nacionalnoj manjini. Na razgovor za “Slobodnu” pristala je odmah i isprčala svoju priču bez imalo zadrške.
Jedina je, kaže, od sve mnogobrojne rodbine s majčine i očeve strane koja je dospela do visoke škole. Ima starije sestru i brata koji već imaju porodicu, odrasla je više s bakom i dedom nego s roditeljima jer oni su, kaže, uglavnom bili na putu. Bila je, kako kaže, uvek znatiželjna, sama je naučila čitati i pisati.
U razredu je imala idole i uzore, pronalazila ih je u najboljim učenicima, htela je, kaže, biti kao oni. Nikad se nije previše zamarala pričama o Romima, o različitosti i segregaciji i uprkos uvreženim stereotipima bila je prihvaćena u kvartu, u školi i na fakultetu. Odrasla je na zagrebačkoj Peščenici s prijateljima iz ulice, družila se s Hrvatima. S jezikom nije imala problema jer u njenoj porodici govorilo se na hrvatskom, samo je baka, očeva majka, znala romski.
– Nekad bi vikala na mene na romskom, ja bih je gledala, bako, šta ti je. Ona bi onda požalila što nas nije učila. Nekad kad joj dođe starija prijateljica u posetu, one pričaju romski. Mene su romski učila deca Hrvata iz ulice. Kasnije sam ponešto čitala i sama, ali zaboravila sam jer se ne služim – govori Melanija.
Njen deda Alija Mešić osnovao je romsko udruženje u Zagrebu i dosta je vremena provodila s njim, pomagala mu je u radu udruženja. Otuda i ljubav prema ekonomiji, računima, računovodstvu, knjigovodstvu…
– Na splitsku ekonomiju sam prošla, lakše se upisati, jer zagrebačka je razvikana i veća je navala, ali koliko čujem, nije lakša od splitske, dapače. Imala sam već jednu krizu, vikala sam mami na telefon da spremam kofere, napuštam sve, odlazim… I to sam se bila iznervirala zbog jednog zadatka.
Mama me smirivala, veli mi, Melanija, važan je samo prolaz, nema veze kakva je ocena. U osnovnoj i srednjoj sam bila dobar đak, ono, samo četiri, pet, iako sam već tada navukla gastritis. Sad baš imam tremu pred ispit, ispred profesora kad stanem drhti mi glas, lako se onda zbunim… – pričljiva je Melanija. Drugu godinu upisala je parcijalno.
Kaže kako joj Grad Split sufinansira smeštaj u unajmljenom na Sućidru, a povremeno i sama nešto zaradi. Ovo leto prodavaće sladoled na Bačvicama, već je vikendima počela u maju raditi. Raduje se što će leto provesti u Splitu, makar to bilo i zbog posla. Na plažu će moći između podneva i četiri, ali tada će imati pauzu od posla. Nije se navikla na vetar, još uvek ne razlikuje buru od juga. Kad puše, najradije ne izlazi napolje.
– Lani sam čitavo leto radila u Italiji kod tetke, u Bariju sam čistila apartmane. To mi je pomoglo za ovu godinu studija. Nije mi teško radit, naprotiv. Teško mi je neke predmete učiti, jer mi u srednjoj ekonomskoj, recimo, nismo imali baš jaku matematiku i sad mi nedostaje predznanja, na primer, integrali i derivacije.
Bila je fakultativna dodatna matematika, ali ja sam upisala talijanski jezik – sleže ramenima, ali vedra je i optimistična. Nakon razgovora s novinarima Slobodne ići će u Sveučilišnu knjižnicu gde najčešće uči, a onde među policama s knjigama jedva će dohvatiti onu koja joj treba.
– Metar i pedeset devet i po – ispaliće svoju visinu, a ono pola centimetra joj je prevažno jer stalno su joj pevali: “Šta radi Melanija? Eno je ispod stola – stoji.”
Inače, plesala je u KUD-u “Romska duša”, trenirala odbojku, atletiku i jedno vreme tajlandski boks, pohađala je informatički kurs, glumila u školskim predstavama i bila član novinarske sekcije u osnovnoj. Pohađala je i kurs engleskog u Vodnikovoj, na talijanskom bi se snašla…
– Svašta me zanima, svestrana sam – kaže. To što je Romkinja ne stvara joj probleme, u potpunosti je integrisana u društvo. Može izdvojiti možda jedan ozbiljni i jedan benigni događaj u svojoj 20-godišnjoj istoriji koji su povezani s njenim poreklom. Jedan se zbio u prvom razredu srednje kad je jednoj učenici nestao mobilni telefon na času, a kasnije se ispostavilo da ga je učenik iz klupe ispred Melanijine stavio krišom u njenu torbu.
– Ja sam toliko pocrvenila od stida, bilo mi je strašno – zgrožena je još i danas. Posle se ustanovila istina, ali ona više nikad nije bila u prijateljskom odnosu s tim kolegom.
– Inače, dovikivanja i zadirkivanja me ne diraju, ne osvrćem se na to. Jednom su tu neka deca na Sućidru vikala za mnom “ubij, zakolji Cigane”, ali ja sam se smejala jer to govori o njihovoj kulturi i vaspitanju, a ne o meni. Mene niko ne može uvrediti, znam što sam i ko sam, i ne zanima me što o tome neko misli – odlučna je, a to što će se i sad predstaviti javno ima za cilj da podstakne i druge njene sunarodnike na školovanje.
– Ma nije meni problem slikati se, jer kad god bi neko od novinara i s televizije došao u naše udruženje, moj bi deda mene podsticao “ajde, Melanija, ti govori!” Inače me u studiranju podupire cela porodica, baš zato što sam jedina. A sećam se da je deda stalno slao jednu svoju saradnicu u romska naselja kako bi nagovarala da upisuju decu u vrtiće i škole, on je istinski oduvek smatrao da je obrazovanje važno. I biće nas sve više – zaključila je simpatična Mešićeva i sretno joj bilo.
Izvor: civilnodrustvo.hr
