Beograd – Nakon završetka obaveznog školovanja, mladima sa intelektualnim teškoćama najčešće prestaje sistemska podrška koja obezbeđuje dalji razvoj, kvalitet života i mogućnost učešća u zajednici.
Izostanak sistemske podrške u tranzicionom periodu života često rezultira finansijskim, emocionalnim i fizičkim opterećenjem za roditelje koji neguju decu, dok mladi sa invaliditetom ostaju isključeni iz života zajednice i regresiraju.
To je zaključeno na konferenciji koju je organizovalo udruženje „Evo ruka“ u okviru projekta „Da jednakost ne bude samo reč – inicijativa za bolje usluge socijalne zaštite za mlade sa intelektualnim teškoćama”.
„Dnevni boravci jedva da su dostupni, liste čekanja su ogromne, a usluge podrške za samostalan život su još uvek nerazvijene. Zato je važno razgovarati o tome kako ovim mladim ljudima i njihovim porodicama možemo pružiti podršku i dostojanstveniji život. Cilj projekta koji realizujemo je da se kroz zagovaranje za izmene politika i propisa koje definišu usluge namenjene mladima sa invaliditetom i intelektualnim teškoćama i njihovim porodicama, obezbedi dostojanstven život, ali i prevenira institucionalizacija“, rekla je predsednica udruženja „Evo ruka“ Ana Knežević.
Ona je iznela i podatak da će od septembra samo u Beogradu još 51 mlada osoba sa invaliditetom koja završava obavezno školovanje izgubiti pravo na uslugu ličnog pratioca, ali da taj broj nije konačan jer neka deca ovu uslugu nikada nisu ni koristila.
Jelena Tanasijević, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predstavila je rezultate istraživanja o potrebama mladih sa intelektualnim teškoćama i njihovih roditelja koje je sprovedeno na teritorijama gradova Beograd i Niš.
Tanasijević je navela da je primarni problem te grupe mladih ljudi isključenost – oni nemaju kontakte sa vršnjacima van škole, niti imaju mesto za okupljanje i druženje. Zato vreme najčešće provode gledajući sadržaje na internetu i u šetnjama sa članovima porodice. Drugi problem jeste mogućnost zaposlenja.
„Najveći broj mladih sa invaliditetom radi u reciklaži ili kao knjigovesci, a svi roditelji su kazali da nema prilagođenih programa za dalje usavršavanje nakon završetka srednje škole, ali i da nema edukacije poslodavaca i ostalih stručnih lica iz oblasti zdravstva, obrazovanja, pa i socijalnog rada koji bi radili sa mladim ljudima sa invaliditetom”, rekla je Tanasijević i dodala da je jedan od najvećih problema roditelja neinformisanost o pravima svoje dece i načinima na koji mogu ta prava da ostvare.
