Beograd – Jedinstven sistem glasanja u Sjedinjenim Američkim Državama zbunjuje mnoge, zbog čega je Institut za politiku i ekonomiju jugoistočne Evrope (IPESE) pripremio „Vodič za američke izbore„.
U Vodiču se objašnjava zašto je taj sistem drugačiji od većine demokratskih zemalja, kako se bira predsednik, a kako članovi Senata i Predstavničkog doma kongresa.
Takođe, u njemu se objašnjava ko ima kakva ovlašćenja, šta su to prajmeris, zašto postoje samo dve velike partije, šta su to plave, šta crvene, a šta kolebljive države, ko može biti kandidat za koju funkciju, kako se kandidati finansiraju, koje su teme najvažnije glasačima.
Glasači u SAD na predsedničkim izborima ne biraju šefa Bele kuće direktno, već to rade posredno – tako što biraju elektore u svojim saveznim državama, a oni zatim na Elektorskom koledžu biraju predsednika.
Elektora ima 538, što je zbir kongresmena i senatora uz tri dodata elektora iz Distrikta Kolumbije.
Oni su u početku birani u parlamentima saveznih država, od 1836. o njima se odlučuje na biračkim mestima, po pravilima tih država, a u nekima od njih, uz ime predsedničkog kandidata, stoji i ime elektora, ali to nije obavezno.
U svim saveznim državama osim Mejna i Nebraske predsednički kandidat koji pobedi, dobija sve elektore iz te države.
Iako ovaj sistem mnogi smatraju zastarelim i problematičnim zato što kandidat sa više glasova na nivou države može da dobije manje elektorskih glasova, to se u istoriji SAD, gde se glasa na svake četiri godine od 1792, desilo samo pet puta.
Na vlast su sa manjim brojem glasova, ali više elektora došli Džon Kvinsi Adams 1824, Ruteford Hejz 1876, Bendžamin Harison 1888, Džordž Buš mlađi 2000. i Donald Tramp 2016.
Kada je reč o Elektorskom koledžu neobično je to što, iako se na glasačkim listićama u mnogim državama nalaze samo imena predsedničkih kandidata, elektori mogu da odluče da ne glasaju za njih.
Takvih „nevernih elektora„, kako ih nazivaju, bilo je nešto više od 150 kroz istoriju.
Kako se navodi u Vodiču Ipese-a, američki predsednik, koji je ujedno šef države, šef vlade i vrhovni zapovednik vojske i ratne mornarice, bira se na svake četiri godine, a od 1848. na glasačka mesta se izlazi „prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru„.
Ustavom je predviđeno da nijedna osoba koja nije rođeni državljanin SAD ili nije državljanin SAD u vreme donošenja tog Ustava ne može da bude birana na funkciju predsednika, kao i da niko ne može da bude biran za tu funkciju ako nije napunio 35 godina i 14 godina nije bio stanovnik SAD.
Dodaje se da se na jesen u SAD ne glasa samo za predsednika, već i za parlament – biraju se svi članovi Predstavničkog doma Kongresa, koji ima 435 kongresmena, i trećina od 100 članova Senata.
Mandat kongresmena iz donjeg doma parlamenta traje dve godine, a uslovi da neko bude izabran su da ima najmanje 25 godina starosti, da je državljanin SAD bar sedam godina i da je stanovnik savezne države koju predstavlja.
Članovi Predstavničkog doma se još od Ustavotvorne skupštine biraju na direktnim izborima, a u Predstavničkom domu svaka američka država ima broj kongresmena određen prema broju stanovnika.
Najmanje ih imaju države kao što su Aljaska, Severna Dakota i Vermont sa po jednim kongresmenom, a najviše ih ima Kalifornija – 52.
Kada je reč o gornjem domu parlamenta, senatori se biraju direktno tek od 1914. godine, pre toga su ih delegirale savezne države. Mandat senatora traje šest godina, a svaka država ima isti broj njih – po dva, zaključuje se u analizi.
