Beograd – Nova Vlada Republike Srbije obećava da će biti Vlada kontinuiteta, u šta se lako može poverovati jer ni nova Vlada, poput prethodnih, neće voditi odgovornu politiku zaštite socijalnih i ekonomskih prava.
Ovo je zaključak Inicijative A 11 nakon prezentacije ekspozea novog mandatara, a sada predsednika Vlade Miloša Vučevića.
Iako smo svesni da ekspoze nije i konkretan program rada Vlade, Inicijativa A 11 upozorava da u ovom dokumentu nismo mogli da pronađemo ni naznake da će među prioritetima biti briga o marginalizovanima, pa ni socijalna politika u načelu.
Pravo na rad i zapošljavanje ekonomsko je i socijalno pravo svih nas i spada u domen svakodnevnih prava, ali se u ekspozeu posmatra isključivo kroz ekonomski rast i brži i veći industrijski razvoj.
Pravo na zdravlje u ekspozeu kratko se pominje, ali uglavnom kroz perspektivu razvoja infrastrukture domaćeg zdravstva. Iako je infrastruktura bitna karika zdravstvenog sistema, postoje veliki problemi poput nedostupnosti zdravstvenih usluga za veliki broj građana i građanki, nejednakosti u pristupu ovim uslugama, pa i situacija koje bi se mogle podvesti pod diskriminaciju najugroženijih, koje „nasleđuje“ svaka Vlada unazad.
Socijalna zaštita ne postoji u prezentovanom ekspozeu na 67 stranica. Zabrinjavajuće je da prvi čovek Vlade Srbije nema viziju razvoja oblasti koja bi trebalo da bude najbitnija u razvijenom društvu u kojem se brine o pojedincu i koje je zasnovano na načelima solidarnosti i socijalne pravde.
Stoga je lako zaključiti da će ovo zaista biti vlada kontinuiteta, koja neće naročito mariti za socijalnu politiku, borbu protiv siromaštva i isključivanje najugroženijih građana i građanki i iz mogućnosti da imaju kakvu-takvu socijalnu pomoć.
Dokaz pronalazimo u sada dvogodišnjoj primeni spornog i štetnog Zakona o socijalnoj karti u našem zakonodavstvu, koja je dovela do „brisanja“ više od 44.000 građana iz sistema socijalne zaštite.
Obrazovanje je takođe oblast u kojoj se zanemaruje problem samog pristupa obrazovanju, naročito za romsku decu, gde romske devojčice često ranije napuštaju školovanje, očekivanja od njih u obrazovnom sistemu su niža nego od ostale dece, a postoje i dugogodišnji problemi takozvanih „romskih škola“, segregiranih škola u koje skoro pa isključivo idu samo romska deca.
Takođe, pre samo dve godine Inicijativa A 11 je, zahvaljujući aktiviranju mehanizama zaštite ravnopravnosti, dokazala da su deca određenih politički aktivnih građana i građanki Pećinaca diskriminisana budući da nisu upisana u obdanište isključivo zbog stranačkih opredeljenja svojih roditelja i drugih članova njihovih porodica.
Stanovanje je pravo o kom takođe nema reči. Srbija nosi težak teret nerešenog stambenog pitanja brojnih građana, Roma i Romkinja, izbeglica iz ratova devedesetih, interno raseljenih sa Kosova, osoba u situaciji beskućništva i mnogih drugih.
Život u neformalnom naselju u 21. veku dokaz je nespremnosti da se država suoči sa sistemskom diskriminacijom prema Romima i Romkinjama, čije bi suzbijanje de facto dovelo do boljeg položaja ove manjinske grupe u društvu i do boljeg životnog standarda i za njih.
Sa druge strane, druge kategorije građana se takođe suočavaju sa brojnim problemima u pristupu adekvatnom i priuštivom stanovanju, sistem socijalnog stanovanja je praktično nepostojeći, ne postoje mehanizmi za suzbijanje rastućih troškova stanovanja i uopšteno bavljenje stambenom krizom koja godinama postoji u Srbiji. Ni jedno od ovih pitanja nije ni pomenuto u ekspozeu predsednika Vlade.
Žena se u ekspozeu posmatra kao biće koje rađa, koje vredi isključivo zato što rađa decu. I dok je pohvalno što se u ekspozeu najavljuju izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, proširenje pristupa dečijem dodatku porodicama sa više od četvoro dece i oslobađanje od poreza na dohodak majki sa četvoro i više dece, zabrinjava narativ koji ženu tretira kao vrednu samo ukoliko je majka.
Tvrdnja da će „žene u Srbiji imati ista prava i iste početne pozicije kao i muškarci“ ukazuje na nerazumevanje nejednakog položaja žena u društvu, a još je gore kad ovu rečenicu prati ideja da „mi ne stvaramo društvo jednakih u prihodu, ovo nije i neće biti vlada koja će promovisati ideje uravnilovke i samoupravnog socijalizma“. Rodna ravnopravnost i prava žena nisu i ne mogu da se svedu na podršku određenom političkom uređenju.
Teret porodičnog života i „tradicionalnih vrednosti“ koje propagira nova Vlada u potpunosti je na majci, bez pomena uloge očeva u podeli poslova.
U svakoj državi, izvršna vlast je ključna karika za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava, pa bi to trebalo da bude slučaj i sa Vladom Republike Srbije. Radi ispunjavanja obaveza koje se odnose na poštovanje ekonomskih i socijalnih prava, donosioci odluka moraju da – u svakom trenutku, imaju u vidu prava svih građana i građanki, te maksimalno upotrebljavaju raspoložive (tehničke, finansijske i druge) resurse radi progresivnog ostvarivanja ovih prava. To se na najbolji način postiže zaštitom onih koji su u društvu najslabiji, odnosno čija su prava najugroženija.
Ponavljamo, ovakvi poražavajući stavovi i nebriga za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava novu Vladu Republike Srbije zaista čine vladom kontinuiteta u kršenju svakodnevnih prava, zaključak je Inicijative A 11.
