Brisel – Savet ministara zdravstva EU je državama članicama predložio novu preporuku o skriningu raka, kako bi se smanjila smrtnost od ove bolesti i učestalost invazivnih karcinoma.
Rak je glavna bolest i uzrok smrti širom Evrope. U 2020. godini, procenjuje se da je kod 2,7 miliona ljudi u Uniji dijagnostikovan rak.
Dok je prethodna preporuka za skrining raka iz 2003. godine bila ograničena na rak dojke, grlić materice i kolorektalni rak, države članice su se složile da treba proširiti ove provere kod građana.
Skrining omogućava otkrivanje karcinoma u ranoj fazi ili čak i pre nego što se pojave ili postanu invazivni. Neke lezije se tada mogu efikasnije lečiti sa većom šansom da se pacijenti izleče.
Da bi se sprečio i dijagnostikovao rak pluća, zemlje treba da istraže izvodljivost i delotvornost skrininga, uz korišćenje niskih doza kompjuterizovane tomografije.
Posebnu pažnju treba posvetiti identifikaciji osoba koji imaju visok rizik.
U skriningu raka prostate, treba da se uzme u obzir trenutno stanje znanja i količinu oportunističkog skrininga, a zemlje treba da procene izvodljivost i delotvornost sprovođenja organizovanih programa.
Za rak želuca, zemlje i regioni sa visokom incidencije ove bolesti trebalo bi da razmotre strategije skrininga raka.
Što se tiče raka grlića materice, preporuka predviđa da države članice treba da razmotre prilagođavanje uzrasta i intervala individualnom riziku na osnovu istorije vakcinacije pojedinaca protiv humanog papiloma virusa, koji može izazvati rak grlića materice ali i na drugim organima.
Što se tiče raka dojke, Savet predlaže donju starosnu granicu od 45 godina i gornju starosnu granicu od 74 godine, pored preporučenog skrininga za žene od 50 do 69 godina sa mamografijom.
Savet EU preporučuje i da se osiguraju „adekvatne, blagovremene i komplementarne dijagnostičke procedure i tretmani za one pojedince sa pozitivnim testom skrininga„.
Oni treba da uzmu u obzir „ljudske i finansijske resurse i svoje zdravstvene kapacitete kada sprovode programe skrininga raka„.
Međutim Savet podvlači da “postoje i inherentna ograničenja koja mogu imati negativne efekte na pregledanu populaciju”, koja uključuju “lažno pozitivne ili lažno negativne rezultate, prekomernu dijagnozu i naknadno prekomerno lečenje, kao i rizike koji potiču od metoda skrininga i testiranja”.
