Povećana imigracija i krhki ekonomski oporavak u Evropi dovešće do smanjenja političke podrške Šengenskom sporazumu kojim su ukinute granične kontrole između zemalja članica. Može se očekivati da će Šengenski sporazum biti izmenjen kako bi se zemljama ostavio prostor da češće pojačavaju granične kontrole. Održaće se trvenja između članica Šengenske zone i drugh zemalja, kao i tenzije unutar tog bloka.
Kada su Francuska, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg 1985. godine potpisivali Šengenski sporazum osmislili su sistem u kojem će ljudi i dobra moći da bez prepreka prelaze iz zemlje u zemlju. Ta vizija je u velikoj meri ostvarena: od početka primene 1995. godine Šengenskim sporazumom su ukinute granične kontrole između potpisnica i stvorena je jedinstvena vizna politika za 26 zemalja.
Ovaj ugovor je bio ključni korak u stvaranju federalne Evrope. Zemlje članice su ukidanjem graničnih kontrola odustale od jednog ključnog elementa nacionalnog suvereniteta. Sporazum je takođe iziskivao znatan nivo poverenja među potpisnicima jer je odgovornost za proveravanje identiteta i prtljaga stranaca dao zemlji prvog ulaska u zonu Šengena. Jednom kada se uđe u zemlju Šengena, može se slobodno kretati po ostatku Evrope bez dodatnih kontrola
Šengenski sporazum je primenjen 90-ih godina, kada s članice EU pod uticajem okončanja Hladnog rata i izgleda za trajni ekonomski prosperitet odustale od nacionalnog suvereniteta u mnogim osetljivim područjima. Stvaranje zone evra je verovatno ugovor koji najviše oslikava taj period. Međutim, od tada se više stvari promenilo u Evropi, a zemlje članice počinju da preispituju mnoge odluke koje su donete tokom prethodnih godina optimizma.
Verovatno najveća promena u prethodnih šest godina je ekonomska kriza u Evropi, što je kao nusproizvod dovelo do jačanja nacionalističkih političkih partija. Međutim, promena ne mnogo manjeg značaja je osetan porast broja tražilaca azila u Evropi, koji predstavlja veliki pritisak kako za zemlje na spoljnim granicama EU (poput Grčke i Italije), tako i za zemlje koje su ključ evropske privrede (poput Francuske i Nemačke). Ovo nije prvi put da se preispituje Šengenski sporazum, ali vlade i političke grupe širom Evrope, usled kombinacije rastućeg broja tražilaca azila, jačih nacionalističkih partija i krhkog ekonomskog oporavka, traže promenu, a u nekim slučajevima i poništavanje Šengenskog sporazuma.
Sa jedne strane, zemlje severne Evrope kritikuju mediteranske zemlje za manjak efikasne granične kontrole i neuspeh da uzmu otiske prstiju brojnih tražilaca azila koji dolaze do obala EU. Kao posledica toga migranti mogu se kreću po kontinentu i da se negde drugde prijave za azil. Vlasti Francuske i Austrije su tokom prethodnih meseci optuživale Rim da dozvoljava (i čak podstiče) tražioce azila da odu iz Italije, pa su i zapretile da će zatvoriti granicu sa Italijom; Francuska je zaista i ostvarila pretnju i krajem juna nakratko zatvorila granicu.
Sa druge strane, zemlje na jugu Evrope kritikuju one na severu zbog manjka solidarnosti. Italija i Grčka su u više navrata tražile više sredstava za patroliranje Mediteranom i spašavanje imigranata, kao i više fondova za prihvat tražilaca azila, i uvođenje kvota za imigraciju u EU. Zemlje centralne i istočne Evrope su odbacile ideju uvođenja kvota i smatraju da bi tražioce azila trebalo raspodeljivati na dobrovoljnoj osnovi.
Migraciona kriza takođe je dovela do većih trvenja između članica Šengenske zone i njihovih suseda koji nisu deo Šengena. Verovatno najvidljiviji primer sve većih tenzija bila je nedavna rasprava Francuske i Velike Britanije (koja nije član Šengenske zone) o imirgantima koji pokušavaju da pređu preko La Manša iz francuske luke Kale, dok je Mađarska izgradila ogradu na granici sa Srbijom i zapretila da će postaviti vojsku na granicu.
Sve veća migracija i manjkavosti Šengena
EU se suočava sa dva problema koja se prepliću. Prvi je nastojanje da se izađe sa novom imigracionom politikom. Članice EU će od septembra do decembra održati veći broj sastanaka i samita kako bi reformisali imigraciona pravila Šengenske zone. Nemačka, koja se pre samo nekoliko meseci protivila izmeni Dablinskih propisa (prema kojima se zahtevi za ail moraju obraditi u zemlji prvog ulaska migranta), sada predvodi inicijativu za promenu. Nemačka očekuje ove godine oko 800.000 tražilaca azila; u isto vreme, u porastu su napadi na centre za smeštaj imigranata u Nemačkoj.
Među predlozima Berlina je i stvaranje zajedničke liste zemalja koje se smatraju bezbednim, što znači da njihovim državljanima u načelu ne bi trebalo odobriti da traže azil u EU. Ta lista bi uključila najveći deo zemalja Zapadnog Balkana poput Albanije i Makedonije u kojima nema građanskog rata ili druge posebno ozbiljne humanitarne krize koja bi opravdala zahtev za azil. Drugi predlog Nemačke je dodela više fondova i osoblja centrima u Grčkoj i Italiji da bi se imigranti identifikovali i njihovi zahtevi obradili. Najzad, Berlin će takođe pokušati da nametne srazmernu raspodelu migranata po Evropskoj uniji.
Svaka od ovih tačaka je visoko sporna. Zahtevi za azil su pitanje koje se rešava od slučaja do sličaja i često je vlastima potrebno mnogo vremena da utvrde ko zaista traži azil a koje ekonomski migrant. Deportovanje će takođe i dalje biti problematično budući da većina zemalja u mediteranskoj Evropi nema dovoljno ni finansijskih ni ljudskih resursa za izgon ilgealnih imigranata. Pored toga nije verovatno da će mediteranske zemlje prosto prihvatiti izgradnju većih imigracionih centara na svojoj teritoriji bez jasnog sistema preraspodele migranata na kontinentu. Nekoliko zemalja centralne i istočne Evrope suprotstavilo se planu koji je nedavno iznela Evropska komisija da se uvedu obavezujuće kvote za imigrante, i nije verovatno da će od protivljenja odustati.
Drugi problem EU je šta tačno da uradi sa Šengenskim sporazumom. Ovaj ugovor omogućava ilegalnim imigrantima da se slobodno kreću preko zemalja članica i pokreće neka pitanja u vezi sa bezbednošću. Nekoliko zemalja članica je izrazilo zabrinutost da bi neki od hiljada migranata koji dolaze u Evropu mogli biti teroristi. Nedavni događaji poput pokušaja napada u vozu u Francuskoj pri čemu je napadač oružje nabavio u Belgiji a onda pokušao da ubije ljude u vozu na liniji između Holandije i Francuske, oslikavaju probleme u vezi sa nepostojanjem graničnih konrtrola. Vlasti nemaju resurse da baš svakog potencijalnog teroristu stave pod nadzor, ali nepostojanje graničnih kontrola znači jedan nivo manje za otkrivanje moguće opasnosti.
Jačanje nacionalističkih stranaka takođe poredstavlja pretnju za Šengenski sporazum. Nacionalistička stranka je već u vladajućoj koaliciji u Finskoj, dok su evroskeptične stranke i one koje se protive imigraciji takođe uticajne u zemljama poput Danske, Švedske i Mađarske. Većina istraživanja javnog mnjenja u Francuskoj ukazuje da če evroskeptični Nacionalni front da uđe u drugi krug predsedničkih izbora 2017. godine. Sve te stranke smatraju da treba pooštriti nacionalne zakone o imigraciji i da Šengenski sporazum treba revidirati, a možda i ukinuti.
Budućnost Šengena
Nije verovatno da će Evropska unija napustiti Šengenski sporazum u skorije vreme. Ugovor je, uprkos kritikama, smanjio vreme i troškove kretanja robe u Evropi jer kamioni više ne moraju da čekaju satima da bi prešli međunarodni granicu. Koristan je i za turiste i ljude koji žive u pograničnim mestima jer pasoši i vize više nisu potrebni. Najzad, sporazum zemljama omogućava da uštede novac jer vlade više ne treba da patroliraju na granicama države.
Šengenski sporazum će verovatno biti izmenjen do kraja ove decenije kako bi se zemljama olakšalo uvođenje graničnih kontrola. Prvi korak u tom pravcu odigrao se 2013. godine kada su se zemlje potpisnice dogovorile da se granične kontrole mogu privremeno uvesti pod izuzetnim okkolnostima (poput ozbiljne pretnje za nacionalnu bezbednost). Razmere ove reforme su međutim veoma ograničene (granične kontrole mogu se uvesti na najviše 10 dana, i to samo nakon konsultacija sa Evropskom komisijom) i izričito se navodi da povećanje imigracije samo po sebi ne bi trebalo da se smatra pretnjom za unutrašnju bezbednost.
Zemlje članice će u narednim godinama tražiti da im se daju povećana ovlašćenja i diskrecija u pogledu ponovnog uvođenja graničnih kontrola. Članice EU u severnoj Evropi će se takođe zalagati za suspenziju ili čak isključenje zemalja na spoljnim granicama EU za koje se smatra da ne uspevaju efikasno da kontrolišu granice. Nove članice EU će teško moći da uđu u Šengensku zonu, a otpor nekih zemalja da prihvate države poput Rumunije i Bugarske (koje su u Evropskoj uniji skoro deceniju, ali još čekaju da se priključe Šengenskom prostoru) postaće novi standard.
Čak i ukoliko izostane prava reforma Šengenskog sporazuma, zemlje članice će nastaviti da povećavaju policijske kontrole na železničkim i autobuskim stanicama i na aerodromima. Više zemalja već primenjuje povremene policijske kontrole na vozovima i autobusima, a ta praksa će verovatno biti sve rasprostranjenija. Mnoge članice EU (najviše na severu Evrope) će pod pritiskom konzervativnih snaga takođe pooštriti zakone o migracijama kako bi otežali pristup socijalnim povlasticama za imigrante.
Slabljenje Šengenskog sporazuma je do izvesne mere povezano sa slabljenjem slobodnog kretanja ljudi, jedne od osnovnih sloboda EU. Sporazum i načelo slobodnog kretanja nisu ista stvar; svaki građanin EU ima pravo da prelazi iz jedne zemlje u drugu i u njima boravi, nezavisno od toga da li granične kontrole postoje ili ne. Međutim, Šengenski sporazum je napravljen da ojača slobodno kretanje ljudi i stvori kontinent bez granica. Reforme Šengenskog sporazuma do kojih će verovatno doći naškodiće tom osnovnom načelu. Kada je osnovno načelo oslabljeno, otvorena su vrata da se na sličan način naruše i ostale slobode. Najveća pretnja Evropskoj uniji je da bi slabljenje slobodnog kretanja ljudi moglo da prethodi slabljenju slobodnog kretanja robe, a to bi moglo da označi kraj Evropske unije u sadašnjem obliku.
Izvor: euractiv.rs
