Podgorica, 18. februar 2017. (MANS) – Najnovije izmene Krivičnog zakonika donose rešenja koja bi, ukoliko se usvoje, dodatno obesmislila ionako blaga kaznena politika za izvršioce teških krivičnih dela, naročito za ona za koje je tužilaštvo već sklopilo sporazume o priznanju krivice poput onih sa članovima kriminalne organizacije Svetozara Marovića.
Jedno od spornih rešenja koje je Ministarstvo pravde pripremilo u nacrtu izmena Krivičnog zakonika odnosi se na odredbu koja propisuje uslove za davanje uslovnog otpusta licima osuđenim na kaznu zatvora. Prema nacrtu zakonika koji je trenutno na javnoj raspravi, za davanje uslovnog otpusta više ne bi bilo potrebno utvrđivati da je postignuta svrha kažnjavanja, saopštava MANS.
Ovo rešenje je suprotno je i Zakonu o izvršenju kazni zatvora, novčane kazne i mera bezbednosti, koji propisuje kriterijum svrhe kažnjavanja. Izostavljanje ovog uslova u praksi bi omogućilo da osuđena lica dobijaju uslovni otpust potpuno suprotno svrsi zbog kojeg taj institut postoji u krivičnom pravu.
Kada bi se ovo rešenje primenilo u praksi, ono bi bilo posebno problematično u slučaju lica osuđena za krivična dela sa elementima korupcije u predmetima koji su završeni na osnovu sporazumnog priznanja krivice, kao što su na primer sporazumi zaključeni sa pripadnicima takozvane „budvanske grupe” Svetozara Marovića. U gotovo svakom od tih predmeta dogovorene su i izrečene kazne koje su ispod zakonom propisanog minimuma, pa je svrha kažnjavanja tu i inače više nego sporna.
Sa ovim rešenjem osuđeni u tim predmetima imaće mogućnost za još jedno umanjenje kazne koje će u praksi omogućiti da se za najteža krivična dela izdržava kazna kao za neke prekršaje, ukazuje MANS.
Tako bi se ovim rešenjem omogućilo osuđenom šefu kriminalne organizacije Svetozaru Maroviću da iskoristi još jednu povoljnost i da dodatno umanji kaznu koje je ionako veome blaga za teška krivična djela čije je izvršenje priznao.
Iz MANS-a podsećaju da je Svetozar Marović sa tužilaštvom u svim predmetima koji su protiv njega vođeni zaključio sporazume u kojima je dogovorena kazna koja ne samo da ne odgovara svrsi kažnjavanja, nego više deluje kao podsticaj za sve one koji se mogu naći u prilici da kroz vršenje krivičnih dela stiču milionsku korist.
Takođe, ostaje realna mogućnost da se na Svetozara Marovića primeni neka amnestija i pomilovanje, a poznato je da mu se izdržavanje kazne već odlaže na način koji je javnosti više nego sporan. Usvajanjem rešenja koje je predložilo Ministarstvo pravde, Marović će izvesno moći da računa na još jedno umanjenje kazne i na još jednu nagradu u tom smislu, jer bi se ta odluka donosila samo na osnovu njegovog vladanja tokom izdržavanja kazne.
Postupanje nadležnih organa u slučaju porodice Marović već ukazuje da vlast preduzima sve kako bi Marovići i drugi funkcioneri protiv kojih bi se eventualno morao pokrenuti krivični postupak izbegli kaznu kakvu zaslužuju. Usvajanje rešenja koje predlaže Ministarstvo pravde bio bi još jedan korak u ostvarenju tog cilja.
Zato je pri davanju uslovnog otpusta neophodno u zakonu zadržati kriterijum koji se odnosi na ispunjenje svrhe kažnjavanja, kako bi sudovi bili u obavezi da ocenjuju da li se sa vremenom koje je osuđeni već proveo u zatvoru utiče na druge da ne čine krivična dela, da li je izražena adekvatna društvena osuda za krivično delo i obaveza poštovanja zakona i da li se jača moral i uticaj na razvijanje društvene odgovornosti.
