Valjevo, 9 decembar 2018. (Aleksandar Milijašević, Dijalog Net) – 70 godina je prošlo od kako je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija usvojena Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.
Ovaj dokument je prvi sveobuhvatni instrument zaštite ljudskih prava koji se smatra međunarodnim standardom ljudskih prava.
O ljudskim pravima, o mehanizmima zaštite i ostvarenja koje građani i građanke Srbije mogu koristiti, za Dijalog Net govori Saša Aleksić, advokat iz Valjeva i član Odbora za ljudska prava Valjevo.
Aleksić ocenjuje da su ljudska prava i njihova zaštita u Srbiji, deklarativno, predviđena i normativno uređena. Propisane mehanizme zaštite i ostvarenja ljudskih prava su, kaže Aleksić, za građane tromi, često i komplikovani. Pored toga su neretko nedelotvorni, a nadasve spori i nedostižni.
Na pitanje da prokomentariše načine kako građani mogu da zaštite i ostvare svoja ljudska prava, Aleksić odgovara da su suviše birokratski i da se građani, u eri sve više promovisane digitalizacije i dobre uprave, i dalje suočavaju sa sindromom „FT1P“ ili „fali ti još jedan papir“.
Aleksić navodi da su se nezavisne institucije u Srbije pokazale kao efikasan „alat“ koji stoji na raspoalganju građanima u postupcima zaštite i ostvarenja ljudskih prava.
Nažalost, konstatuje naš sagovornik, država uspešno pasivizuje i anestezira ove institucije. Najčešći oblik anesteziranja je izbor funkcionera koji nisu dorasli zadatku zaštite ljudskih prava, ukazuje Aleksić i dodaje da se rad u nezavisnim institucijama, ponekad, tretira kao dobro plaćeno mesto.
Ovu tvrdnju možemo potkrepiti i činjenicom da se u Narodnoj skupštini Srbije, u prethodnim godinama, češće debatovalo i licitiralo o zaradi čelnika nezavisnih institucija nego o izveštajima ovih institucija i stanju ljudskih prava iz njihove nadležnosti.
Advokat Aleksić prenosi iskustva iz sudnica i ukazuje na sporu pravdu. On ocenjuje da uzrok sporosti leži u nerazumno dugim suđenjima. On kaže da su ljudska prava nekada imale jednostavniju zaštitu i da se do satisfakcije dolazilo za par meseci. Ako bi se građanin osmelio da podnese pritužbu na dužinu suđenja, procedura se komplikuje nepotrebnim radnjama i sam postupak, u tom slučaju, traje po 18 meseci i više.
„Kakva je to pravda“, postavlja pitanje advokat Aleksić.
Ljudsko dostojanstvo i jednakost predstavljaju dve ključne vrednosti koje su u samom epicentru ideje o ljudskim pravima. S tim u vezi, ljudska prava se mogu razumeti kao skup osnovnih standarda neophodnih za dostojanstven život, dok se univerzalnost ljudskih prava zasniva na činjenici da su svi ljudi jednaki.
Državni službenici, kao ključni akteri za sprovođenje zakona, ali i za tumačenje zakona (kao što su najviše sudske instance) prečesto staju na stranu države ili onoga ko krši ljudska prava dok se pojedinac marginalizuje, kaže Aleksić.
On konstatuje da se ljudi unižavaju u pokušaju da zaštite ili ostvare, neko od svojih ustavom zajemčenih prava, a da pripadnost nekoj društvenoj grupi ili organizaciji (politička stranka) ima neku vrstu prednosti u odnosu na pojedinca.
Da bi građanin zaštitio i/ili ostvario neko svoje ljudsko pravo, neophodno je da pomoć zatraži od države.
Naš sagovornik tvrdi da su „usluge“ države, u tim slučajevima, veoma skupe i dodaje da su sudske takse postale visoko profitabilna delatnost države. To potkrepljuje i činjenicom da sudska taksa na tužbu i odluku za uobičajen i prosečan sudski spor iznosi oko 26.000 dinara.
„Ako znamo da zvanični podaci govore da je Minimalna neto zarada za decembar 2018. iznosi 24.024 dinara, onda nisu bez osnova pritužbe građana da mogu da se sude samo oni bogati“, kaže Aleksić.
Ovaj tekst je nastao u okviru zagovaračkih aktivnosti koje udruženje građana Dijalog realizuje u okviru projekta „Unapređenje zakonskog okvira i politika za ostvarivanje ravnopravnosti i monitoring njihove primene u praksi“, koji finansira Evropska Unija preko EIDHR, a sprovode partnerske organizacije The Equal Rights Trust – ERT iz Londona, Praxis i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda.
